Manjak: rodno senzitivan jezik na RTS-u

U istraživanju o ženama kao izvoru informacija u centralnoj informativnoj emisiji Dnevnik Radio-televizije Srbije analizirali smo sadržaj priloga u uzorku od 24 emisije u periodu od prvih šest meseci ove godine. Rezultati istraživanja su pokazali da su od osoba, koje su se pojavile u ulozi subjekta u prilozima, 22% bile žene. Od njih je 98% govorilo u prilogu, tj. pojavile su se u slici i tonu. Za sve ženske osobe u ulozi subjekta priloga ispitivali smo način na koji su potpisane (ako se pojavljuju) ili navedene (ako se ne pojavljuju) i došli smo do podataka: da je 77 žena (51%) bilo potpisano rodno senzitivnim jezikom, 12 žena (8%) bilo je potpisano u muškom rodu, odnosno rodno nesenzitivno, a 62 žene (ili 41%) bile su potpisane rodno neutralnim izrazima. Kao rodno neutralni evidentirani su slučajevi gde su potpis ili navođenje ženske osobe sadržali samo ime i prezime žene i/ili naziv institucije koju ona predstavlja, ili lokaciju, i drugi slučajevi u kojima nije bilo moguće ustanoviti da li bi autori/ke priloga, da su drugačije potpisali ili naveli ženu, izabrali ženski ili muški rod.

Izbor autora bio je vidljiv kada su korišćeni izrazi koji označavaju zanimanja i titule žena (osim kad su navedeni u obliku skraćenice, koja je klasifikovana kao neutralna opcija i može da služi upravo da se izbor u pogledu rodno senzitivnog jezika izbegne). Porodičnim ili bračnim statusom (što smo evidentirali, kao rodno određenu opciju, među rodno senzitivnim) potpisano je 7 žena i 2 muškarca. Poslednjim podatkom potvrđena je jedna od postavljenih hipoteza: da će među osobama koje su potpisane porodičnim ili bračnim statusom, biti više žena, i pored toga što su žene činile 22% subjekata priloga.

Pored toga što je u muškom rodu potpisano 8%, a rodno neutralno 41% žena koje se pojavljuju u Dnevniku RTS-a,  utvrdili smo da je upotreba rodno senzitivnog jezika u centralnoj informativnoj emisiji javnog medijskog servisa nedosledna. Tako je bilo slučajeva da je žena kao subjekt priloga bila potpisana zanimanjem u ženskom rodu, a voditelj/ka ili autor/ka su njeno zanimanje naveli u muškom rodu, da je jedna žena u prilogu bila potpisana u ženskom, a druga u muškom rodu, da su žene same o sebi govorile u muškom rodu… Moguće je pronaći mnogo primera u javnoj i medijskoj komunikaciji na srpskom jeziku koji potvrđuju nedoslednost upotrebe imenica u ženskom rodu za ženska zanimanja i profesionalna zvanja. Tako se dešava da je, kada se navode dva zanimanja iste žene, jedno od njih u muškom, a jedno u ženskom rodu (recimo: „dramaturškinja i pisac“ ili „spisateljica i dramaturg“). Dakle, osim manjka imenica u ženskom rodu za osobe ženskog pola, u njihovoj upotrebi vlada nedoslednost.

Kolaž – Emanuel Rodriguez

Nedoslednost je, piše profesorka Svenka Savić, odlika prednormativne faze u usvajanju rodno senzitivnih oblika u srpskom jeziku. U knjizi Rod i jezik ona je predložila niz preporuka za rodno osetljivu službenu i javnu, posebno medijsku, upotrebu jezika. Cilj upotrebe rodno senzitivnog jezika je da se izbegne diskriminacija preko jezika na osnovu roda i da se promoviše rodna ravnopravnost. Ta upotreba zavisi od više faktora – od namere govornika, odomaćenosti oblika u ženskom rodu, i postojanja usvojene norme ili kodeksa… (str. 12) Izbor novinara/ki presudno zavisi od uređivačke politike medija i od usvojenih, pisanih i nepisanih, kodeksa novinarske profesionalne etike. Novinari/ke potpisivanjem žena mogu da promovišu ili da relativizuju njihovu vidljivost u medijima, koje je ionako mala, posebno u profesionalnim i stručnim ulogama i na pozicijama moći i odlučivanja.

U rodno senzitivnoj upotrebi jezika treba slediti princip simetrije u imenovanju i etiketiranju osoba muškog i ženskog pola. Ako su zanimanja i titule muškaraca u muškom rodu, za žene bi trebalo koristiti oblike u ženskom rodu. U srpskom jeziku već postoje, ili se jezičkom kreativnošću mogu formirati, imenice u ženskom rodu za zanimanja i titule, ali se mnoge od njih retko ili nikada ne upotrebljavaju.

Višak: zašto dama sedi sama?

Nasuprot manjku imenica za zanimanja i profesionalna zvanja u ženskom rodu, u srpskim medijima uočljiva je pojava koju sam označila kao višak imena u ženskom rodu. Radi se o pojavi da se na prezimena žena, kada se u rečenici pojavljuju samo prezime da identifikuje žensku osobu, dodaju nastavci –eva ili –ova. Ova praksa je u srpskim medijima primetna, mada ne dosledna. U istraživanju smo je pronašli u Dnevniku RTS-a u slučaju izraza „Merkelova“, a u vestima drugih televizija javlja se i „Klintonova“. U srpskim medijima je moguće primetiti da se ovi oblici koriste za strane i za srpske političarke, kao i za druge žene o kojima se izveštava.

Ovi oblici ženskih prezimena, kako tvrdi profesorka Savić, mlađim generacijama potpuno su nepoznati, zbog čega ovu praksu možemo smatrati arhaičnom. (str. 23) Nadovezujući se na argumentaciju koju je ona iznela u podnaslovu „Jezik, rod, brak“, objasniću šta ova praksa znači i zašto je problematična.

Nekada je dodavanje nastavka prezimenu žene služilo da se označi bračni status žene, tako što je na to da je žena udata i nosi muževljevo prezime ukazivao nastavak –ka, a za neudate žene su se koristili nastavci –eva ili –ova. Danas se prva opcija ne koristi, tako da se za udate i za neudate žene koriste isti nastavci. Zbog toga ove forme više i ne služe da označe bračno stanje žene, već to da je osoba ženskog pola.

Kao razlog za ovu praksu može se smatrati to što bi navođenjem samo prezimena ostalo nevidljivo da je osoba ženskog pola. To se pre svega odnosi na novinske naslove, koje ne prati ostatak teksta ili fotografija osobe, a potrebno je da ekonomično koriste prostor. Svejedno, profesorka Savić preporučuje da se novinari ne rukovode samo kriterijumom ekonomičnosti, koji je, uostalom, od još manjeg značaja u elektronskim i onlajn medijima. Dodavanju nastavka može se pribeći kada ženska osoba o kojoj se izveštava nije već poznata javnosti, kao i kada se strana prezimena ženskih osoba „prevode“ na srpski. Sve ove razloge moguće je izbeći navođenjem uz prezime imena ili zanimanja žene, što profesorka Savić i preporučuje.

Iako se može učiniti da nastavci na prezimenima povećavaju vidljivost žena u medijima, oni samo doprinose da se preovlađujuća nevidljivost žena dopuni stereotipnom vidljivošću. Problem je u tome što ove forme, bez obzira što danas više ne označavaju „bračnost“ žene, zadržavaju konotaciju da su žene svojim prezimenom vezane za muškarca, oca ili supruga, i da se u javnoj sferi ne pojavljuju samostalno. Ako su kao oznaka bračnog stanja zastarele, zadržale su okvir patrilinearnosti i referisanja na muškarce čije prezime žena nosi, kao ćerka ili supruga. Čak i kada se žene pojavljuju u javnosti kao „pratnja“ svog supruga, profesorka Savić preporučuje da se one u medijima ne navode bračnim statusom, kao „supruge“, već imenom i prezimenom.

Prezimena se deci rođenoj u braku dodeljuju po muškoj liniji, od očeva. Sinovi po pravilu nastavljaju da nose očevo prezime, a ćerke (mada nisu u zakonskoj obavezi da menjaju prezime) na venčanju najčešće uzimaju prezime muža, ili ga dodaju očevom. Prezimena tako ukazuju na osobe muškog pola, po kojima se zovu i kojima „pripadaju“ supruge i deca. Današnja upotreba nastavaka za prezimena izbegava da se otkrije „bračnost“ žene, koja je privatna stvar i ne bi trebalo da bude od interesa za javnost. Uostalom, brak je izgubio deo normativne snage da određuje vrednost i status žene u društvu, tako da je ova promena u skladu sa razvojem društvene stvarnosti. Međutim, u primetnoj revnosti novinara i lektora da se preko prezimena naglasi ženski pol osobe, odražava se retradicionalizacija rodnih vrednosti u postsocijalističkoj Srbiji. Iako ne moramo saznati da li je žena venčana, važno je da se naglasi da je nečija (–ova ili –eva).

Ova praksa je rodno nesimetrična, jer se primenjuje samo na prezimena žena. Ne postoji pandan u kome se posle tipičnog –ić ili drugog završetka prezimena muškarca dodaje još neki sufiks. Sufiksi za ženska prezimena asociraju na one koji su u upotrebi u ruskom i slovačkom jeziku, u kojima se ta jezička norma upotrebljava dosledno i simetrično, i za muškarce i za žene. U srpskom jeziku ova praksa je nedosledna i nesimetrična. U javnoj medijskoj komunikaciji ona odražava shvatanje muškaraca kao pravila i žene kao izuzetka. Dok muške osobe jednostavno nose svoje prezime, žene potrebuju nastavke da bi se pojavile u javnosti, iako njihovo pojavljivanje nema nikakve veze sa njihovim mužem ili ocem.

Dakle, ova praksa je u odnosu na društvene promene ili arhaična ili odražava konzervativne elemente sadašnjeg stanja. Ona svakako ne pomaže da se anticipira drugačiji rodni poredak, što je cilj rodno senzitivnog jezika. Njena vremenska referenca je, čini se, 19. vek, u kome žene još uvek nisu bile punopravne građanke. U buržoaskom braku u viktorijanskoj Engleskoj, kroz instituciju koverture, venčane žene su podvođene pod muževljevo predstavljanje i zastupanje van sfere porodične privatnosti. Kao što je poznato iz literture iz studija roda, u engleskom 19. veku pojavljivanjem u javnom prostoru bez pratnje žene su rizikovale da budu opažene ili kao žene iz radničke klase ili kao prostitutke. Pripadanje mužu i privatnoj sferi činilo je žene iz srednje klase respektabilnim. Međutim, i pored toga što su žene stekle pravni subjektivitet, u savremenom svetu još uvek opstaje rodni režim o kome je pisala feministička antropološkinja Gejl Rubin u „Trgovini ženama“, u kome su žene objekti patrilinearne i partijarhalne cirkulacije i razmene između muškaraca. Na takvu organizaciju roda asociraju prezimena u ženskom rodu.

Ovu praksu u Srbiji ne odobravaju žene koje smatraju da imaju pravo da nose svoje prezime isto kao i muškarci, a jezička intuicija nam govori da je kao pravopisna norma ona nepotrebna. Ukoliko novinare i lektore brine da bi se korišćenjem samo prezimena bez nastavka za ženske osobe kršilo prvo pravilo rodno senzitivne upotrebe jezika (pravilo slaganja subjekta i predikta u rečenici u srpskom jeziku po rodu, broju i padežu), kako to da ga tako često ne poštuju upotrebom imenica za zanimanja i titule žena u muškom rodu? Čak i kada se koristi prezime žene bez nastavka, iz upotrebljenog glagolskog oblika može da bude vidljivo da je osoba ženskog pola, a na raspolaganju su i druge pomenute opcije.

Promene u društvu u kome je sve više žena na javnim funkcijama i u ulozi ekspertkinja nalažu da ih u javnoj komunikaciji oslovljavamo i navodimo kao samostalne ličnosti. Iako stereotipna shvatanja i konzervativna organizacija roda deluju tako da reprodukuju društvenu stvarnost koja ne akomodira osobe ženskog pola, uloga normiranja i standardizacije jezika može biti progresivna, ukoliko se normiraju rodno senzitivne i nediskriminativne forme. U održavanju i promeni jezika kroz njegovu upotrebu, svoju ulogu imaju, kako piše profesorka Savić, i navika i „odvika“. U slučaju upotrebe prezimena u ženskom rodu, potrebna je odvika. Zato se pridružujem preporuci da se u javnoj medijskoj komunikaciji ne menjaju prezimena žena koja stoje u njihovim ličnim dokumentima i da se one ne nazivaju onako kako ne zovu same sebe.