Audiovizuelna instalacija Daydream V.2 – Nonotak Studio

U knjizi Affective Publics: Sentiment, Technology, and Politics, koju je 2015. objavio Oxford University Press, Zizi Papacharissi prezentuje rezultate empirijskog istraživanja komunikacije na Twitteru (organizovane preko hashtag-ova), koja je imala ulogu u mobilizaciji nezadovoljstva javnosti u okviru pokreta „arapskog proleća“ i pokreta Occupy Wall Street, kao i stvaranja javnosti oko drugih „trending“ hashtag-ova. Sa sociološke tačke gledišta, interesantna je njena teorijska koncepcija „afektivnih javnosti“ i stavovi o uticaju (impaktu) afekta i komunikacije na onlajn platformama, koje je izložila u prvom i poslednjem poglavlju knjige, poglavljima 1 („The Present Affect“) i 5 („Affective Publics“). Glavni koncepti i teorijski okvir koji je u njima konstruisan doprinose razumevanju uloge afektivne komunikacije na onlajn platformama u mobilizaciji javnosti, koje izbegava pozivanje na linearnu kauzalnost i tehnološki determinizam.

Kao što autorka navodi, pobune u kojima su ulogu imale digitalne tehnologije komunikacije, od „arapskog proleća“, preko demonstracija nezadovoljstva u evropskim zemljama, do Occupy Wall Street pokreta, obnovile su interesovanje za pitanje uticaja društvenih mreža na političku mobilizaciju građana. Različitim pokretima bili su zajednički javno izražavanje emocija i korišćenje onlajn platformi za komunikaciju. Poslednjih godina mogu se čuti stavovi, čija je implikacija da su društvene mreže i digitalne tehnologije komunikacije ihnerentno demokratizujuće i da imaju uticaj na masovnu mobilizaciju pro-demokratskih pokreta. Tako se govori o tzv. „Facebook revolucijama“, mobilizaciji koje je potekla i uzela maha na Twitter-u, ili protestima okupljenim preko SMS poruka. Iako je komunikacija na onlajn platformama postala važan resurs, između ostalog, za građanske pokrete i proteste, za naučnu procenu njenog uticaja potreban je pristup koji uzima u obzir kompleksnost društvenih i političkih procesa i njihovu zavisnost od socio-kulturnog konteksta, za koju Papacharissi piše da se ne može dovoljno naglasiti, i na koju ukazuje na više mesta u ovim poglavljima.

Afektivna javnost

Određenje afektivnih javnosti koje Papacharissi usvaja, nadovezujući se na koncepciju umreženih javnosti (networked publics), koju je razradila danah boyd, jasno ukazuje na to da su za nastanak afektivnih javnosti neophodni onlajn komunikacija i afekt. Po njenoj definiciji, afektivne javnosti su umrežene i mobilišu se, povezuju se ili razdvajaju, najpre kroz izražavanje sentimenata. (p. 125) Ona piše: „Javnosti čiji nastanak prizivaju diskurzivne mogućnosti koje pruža Twitter shvatam kao afektivne: umrežene javnosti koje održavaju onlajn mediji, ali isto tako i modaliteti afektivnog intenziteta.“ (p. 118) Ova dva faktora nastanka afektivnih javnosti, međutim, nisu dovoljni uslovi i svoj uticaj ne ostvaruju nezavisno do socio-kulturnog konteksta, tako da se njihovi efekti na onlajn i oflajn mobilizaciju javnosti ne mogu unapred i nezavisno od njega predvideti.

Afekt

Autorka se oslanja na teorije afekta u društvenim i humanističkim naukama upravo zbog toga što apstraktnost i otvorenost za interpretaciju tog koncepta omogućava da se o načinima povezanosti između sadržaja i efekta misli tako da se „izbegne linearnost uzročnog empirizma i integriše kompleksnost umreženih energija i sila, koje deluju jedna sa drugom, jedna pored druge, ili jedna protiv druge.“ (p. 16) Ona piše: „Potencijalnost ugrađena u ovom terminu treba da naglasi kako afekt može da se poveže i sa aktivnošću i sa neaktivnošću, budući da se afekti tipično ne povezuju sa ponašanjima na linearno uzročan način (…). Ova tvrdnja je suštinska i određuje kako se koncept upotrebljava u filozofiji i dalje primenjuje u društvenoj nauci i humanistici.“ (p. 12-13)

Papacharissi iznosi kratku rekapitulaciju teorija afekta, na čijem početku je Spinoza, kod koga je prisutna osnovna ideja – da afekt predstavlja varijacije koje u telima proizvodi interakcija sa drugim telima, koje mogu da rezultuju u povećanoj ili smanjenoj aktivnosti i sposobnosti tela da deluje. Ona navodi da je u psihologiji afekt izjednačen sa emocionalnom sferom ljudskog iskustva, koja se na različite načine prepliće sa racionalnim i konativnim (voljnim) komponentama. Za razliku od psihologije, u filozofiji afekt nije jednak emocionalnom; on prethodi i prevazilazi lični i telesni doživljaj osećanja i izražavanje emocije, te predstavlja intenzitet (količinu) sa kojom se neko osećanje (kvalitet) doživljava: „Bez afekta, osećanja suštinski ne ,osećaju’, jer afekt pruža intenzitet sa kojim doživljavamo emocije (…), i još važnije, određuje hitnost da se deluje na osnovu tih osećanja (…)“. (p. 22) Afekt određuje intenzitet, energiju, sa kojom se osećanja doživljavaju, ali ne garantuje koja će osećanja biti doživljena i da li će dovesti do aktivnosti i određenih krajnjih ishoda.

Koncept afekta je apstraktan i teško uhvatljiv, što i Papacharissi priznaje, ali ipak je koristan za njenu koncepciju, naročito u objašnjavanju toga kako posledice delovanja afekta mogu da budu različite, zavisno od konteksta u kome se nalaze korisnici mreža.[1] Afekt je suma različitih i protivurečnih osećanja i predstavlja energiju koja vodi pokretu afektivne javnosti ili ga neutrališe. Afektivni intenzitet može da se reprodukuje i amplifikuje kroz komunikaciju o sentimentima i događajima na mrežama, može da proizvede različite dez/identifikacije, da dovede do afektivnog usklađivanja (affective attunement), nastajanja i mobilizacije javnosti, ili da prosto dovede do stanja „angažovane pasivnosti“ (engaged passivity), koje ne može da proizvede uticaj u oflajn mobilizaciji.  U svakom slučaju, autorka naglašava da je uticaj afektivne publike prvenstveno simbolički, da korisnici mreža osvajaju diskurzivnu moć i imaju semantičku delatnost (agency), koja se ogleda u narativnom uobličavanju događaja (storytelling). (Re)produkcija sentimenata na mrežama omogućava korisnicima da osete i nađu svoje mesto u priči i toku događaja.

Moć afekta je u potencijalnosti, jer sadrži i aktuelizovane i nerealizovane mogućnosti. Efekti koje afekt proizvodi (emocije, mišljenja, ponašanja) u skladu su sa „dinamizmom prisutnim u afektu, ali nisu garantovani, niti linearne prirode.“ (p. 15) Način na koji se afektivni intenzitet pridodaje kroz obrasce komunikacije nije linearno kauzalni, nego „ne-linearno supstancijalni“. (p. 17) Afekt sadrži energiju, raspoloženje ili pokret, koji prethodi osećanju i može da dovede do njega ili da ga anulira. Afektivni tokovi mogu da vode pokretu ili da ga sprečavaju i da rezultuju u stagnaciji. Kroz komunikaciju na mrežama afektivni intenzitet može da se usmeri, amplifikuje, i da vremenom dovede do kultivacije određenih osećanja, stavova i ponašanja. Mediji vrše transmisiju afekta i održavaju afektivni intenzitet, ali ne određuju smer u kome će se razviti.

Učesnici u komunikaciji na mrežama učestvuju u afektivnoj ekonomiji i kroz afektivni rad doprinose produkciji vrednosti koja se dodaje predmetima i ličnostima za koje se afektivno vezuju. Afektivni rad konzumenata-proizvođača vesti na društvenim mrežama je i materijalan i nematerijalan, ali se obično shvata kao besplatan. (p. 19) Afektivne vezanosti nastale na mrežama deluju u zavisnosti od konteksta, tako da mogu refleksivno da pokrenu ka zajedništvu, ili da zatvore korisnike u „angažovanu pasivnost“. Afektivna javnost je umrežena digitalnim tehnologijama, ali je diskurzivno povezana narativom koji se kolaborativno produkuje o događajima koji su u toku. Generisanje uticaja počinje primarnim remećenjem dominantnih diskursa, a vremenom se diskurzivna moć akumulira, ali to da li će ona proizvesti više od simboličkog uticaja zavisi od istorijskih faktora dužeg trajanja. (p. 135)

Afekt omogućava da se komunikacija u javnoj sferi shvati kao istovremeno racionalna i emocionalna. U njoj emocije uvek učestvuju i nemaju samo negativnu ulogu. Afektivno usaglašavanje javnosti, ipak, ne dovodi nužno do dubljeg razumevanja problema ili angažmana, jer je za takve posledice potrebno učestvovanje i drugih kognitivnih i bihejvioralnih procesa, koji ključno zavise od konteksta. (p. 120)

Angažovanje afektivnih javnosti odvija se kroz ono što Papacharissi zove afektivne „meke strukture osećanja“ (soft structures of feeling), u smislu u kome je o strukturama osećanja pisao Raymond Williams u knjizi „The Long Revolution“ iz 1961. Za njega, elementi strukture osećanja reflektuju raspoloženje istorijskog trenutka, praktično iskustvo života u zajednici, emociju kao misao, i misao kao emociju. (p. 115) Takve strukture na mrežama formiraju diskursi objedinjeni preko hashtag-ova, mimovi i viralni videi, koji omogućavaju različito pozicioniranim ljudima da razumeju i doprinesu razumevanju raspoloženja vremena, uključujući i aktuelizovane ishode i nerealizovane potencijale.

Onlajn komunikacija

U istraživanju komunikacije na Twitter-u, Papacharissi se ne bavi detaljnim razmatranjem kontekstualnih faktora, iako u prvom i poslednjem poglavlju naglašava njihovu odlučujuću ulogu u tome da li će neka platforma biti korišćena u mobilizaciji javnosti i na koji način. Ona je odabrala da istražuje konkretnu teksturu komunikacije u kojoj nastaje afektivna javnost i diskurzivno se materijalizuje na Twitter-u[2], ali kaže da bi bilo interesantno da se istraži koju formu ona poprima na određenoj platformi u određenim socio-kulturnim uslovima. U svom teorijskom okviru ona ukazuje na kompleksnost pitanja o uticaju i nelinearnost veza između prethodnih i naknadnih varijabli.

Tvrdnje o karakteru uticaja onlajn medija na građansku mobilizaciju Papacharissi bazira na rezultatima prethodnih istraživanja. Ona ne potvrđuju spekulacije o uticaju onlajn platformi, koje obično pribegavaju manje ili više strogom determinizmu. To što je način mobilizacije postao digitalan, ne znači da je onlajn komunikacija dovoljan uzrok mobilizacije. (p.8) Glavno pitanje stoga nije da li tvitovanje ili live prenos može presudno da utiče („make or break“) na tok događaja. Tehnologija ne donosi promene sama po sebi i nije sila koja odlučuje o uspehu revolucija, već pruža okruženje koje priziva određena ponašanja i različite (pot)kulturne upotrebe tehnologije.

Mediji predstavljaju resurs i medijatizovano okruženje koje facilitira mobilizaciju. Internet pluralizuje ekspresiju i omogućava veću vidljivost marginalizovanim glasovima, ali to ne vodi nužno demokratizaciji. Uticaj ne garantuje tehnologija komunikacije, već „istorijski specifično međusobno delovanje različitih socio-kulturnih, ekonomskih i političkih uslova koji su na delu“. (p. 8) Osim toga, demokratizujući karakter pokreta i procesa čiju mobilizaciju pomaže tenhologija može se proceniti samo iz duže istorijske perspektive, kada bude jasno da li su oni doveli do dugoročnih demokratskih posledica. (p. 31)

Mreže kao mesto deljenja vesti privileguju situacije u kojima je pristup masovnim medijima kao kanalima komunikacije ograničen. U vreme političke nestabilnosti ili u toku pobune, društvene mreže mogu da podstaknu nastanak javnosti i njihovu aktivnost. Ipak, sama upotreba Twittera u mobilizaciji javnosti ne određuje njen uticaj u pravcu razvoja demokratije. Odnos onlajn i oflajn događaja, prema Papacharissi, treba razumeti kao „hiper-empirijski“, a ne kauzalan – njihov razvoj je i paralelan i međusobno povezan. (p. 62)

Društvene mreže mogu da mobilišu javnost aktiviranjem latentnih („slabih“) veza, ali zbog toga što se na njima interakcija odvija na planu koji Papacharissi zove „supersurfaces“ (nad-ravni), „njihov uticaj je uvek zavisan od konteksta, od toga kako se te nad-ravni povezuju sa infrastrukturnim jezgrom režima…“ (p. 20). Onlajn okruženja proširuju i pluralizuju prostor interakcije, ali usmerenje afektivnom intenzitetu i njegov smisao daju osećanja zajedništva i identifikacije povezana sa strukturom u jezgru (core structure), što omogućava da se afektivni intenzitet „oslobodi“, i bez čije aktivacije on ostaje „zarobljen“ u feedback loop-u. (p. 126) Po analogiji sa arhitektonskim strukturama, Papacharissi vidi nad-ravni, diskurzivni prostor onlajn platformi, kao organsku ekstenziju materijalnog, fizičkog prostora, ali naglašava da je „bez direktnih veza sa sistemskim jezgrom građanskih institucija, njihova sposobnost da dovedu do institucionalne promene kao posledice kompromitovana.“ (p. 137)

Zašto je to važno?

Teorijska koncepcija koju je u knjizi razradila Zizi Papacharissi o uticaju komunikacije na onlajn platformama na nastanak i mobilizaciju javnosti donosi uvide koji mogu da doprinesu digitalnoj pismenosti. Kada naiđemo na tvrdnje o tome da onlajn komunikacija ili neki drugi načini mobilizacije predstavljaju tehnologiju protesta kao takvog i da deluju u svakom kontekstu na isti način, treba da ih podvrgnemo kritičkom preispitivanju. Ako nekritički prihvatamo spekulacije i tvrdnje o uticaju onlajn platformi, koje pribegavaju tehnološkom determinizmu, moguće je da ćemo im pridati preveliki značaj i zanemariti kontekstualne faktore koji utiču na mobilizaciju, a onda je moguće da dođe i do razočaranja kada uticaj i demokratski ishodi ne uslede.

Demokratski karakter mobilizacije nije garantovan samim korišćenjem onlajn komunikacije. Upotreba tehnologije zavisi od lokalnog konteksta i on je uobličava, u okviru mogućnosti koje pruža onlajn platforma. Iako protesti u različitim zemljama mogu da insprišu jedni druge, za razumevanje posebne manifestacije nezadovoljstva treba poznavati lokalni kontekst. Kada se uživljavamo u priče koje su dostupne onlajn o tome kako su se neki akteri događaja osećali u datoj situaciji, ne treba smetnuti s uma da mi nikada ne razumemo u potpunosti sve elemente te situacije.

Slično važi i u vezi tvrdnji o sposobnosti za (emocionalnu) manipulaciju preko onlajn medija. Treba ih detaljno preispitivati imajući u vidu to da se afektivni intenzitet ne usmerava i artikuliše nezavisno od konteksta u kome se nalaze učesnici u komunikaciji, koji su refleksivni društveni akteri i odlučuju o svojoj aktivnosti na osnovu svog konkretnog konteksta i iskustva, i u skladu sa svojim nivoom medijske i digitalne pismenosti.

Za digitalnu pismenost, posebno u društvenim i humanističkim naukama, potrebno je prepoznavanje društvene uslovljenosti i kritički pristup naučnim, političkim i popularnim diskursima na mrežama i o mrežama. Tvrdnje o uticaju onlajn komunikacije na popularnu i pro-demokratsku mobilizaciju treba evaluirati oslanjajući se na naučne nalaze i teorije. U tom smislu, tvrdnje o sposobnosti  manipulacije i inženjeringu iz centara moći i propagande, kao i, na drugoj strani, tvrdnje o apsolutnoj spontanosti i samoniklosti tehnologijama komunikacije povezanih protesta treba uzeti kao nešto što je podložno preispitivanju i razmotriti njihove taktičke, strateške i ideološke implikacije, imajući na umu da ništa osim dugotrajnih demokratskih ishoda ne garantuje karakter mobilizacije i ostvarivanje interesa građana.

____________________________

[1] Korišćenjem koncepta afekta autorka želi da prevaziđe i dihotomiju strukture i delatnosti aktera. Ona takođe upućuje na Burdijeov koncept habitusa, da bi objasnila kako korisnici društvenih mreža istovremeno reprodukuju neke elemente postojećih struktura i restrukturišu ih, pristupajući konzumaciji i produkciji vesti na mrežama sa liminalne pozicije, i uz intenziviranu refleksivnost, kojoj pogoduje komunikacija na onlajn platformama.

[2] Za sociološki pristup je važno i to što Papacharissi na nekim mestima pominje načine na koje su onlajn platforme slične drugim, istorijski starijim medijima (npr. u smislu da se koriste za narativno uobličavanje događaja i sopstvenog iskustva – storytelling), i načine na koje se razlikuju (to što su „uvek uključene“ i prate korisnike tamo gde se nalaze…). Svaki medij, pa i svaka posebna onlajn platforma, proizvodi svoju specifičnu „medijalnost“, koja u određenim istorijskim, društvenim i (pot)kulturnim kontekstima biva upotrebljena na specifične načine.