U savremenim teorijskim i popularnim diskusijama često možemo da čujemo da se digitalne tehnologije komunikacije, Internet, ili društvene mreže dovode u vezu sa pogoršanjem stanja u nekoj oblasti našeg društvenog ili psihološkog funkcionisanja. U društvenim naukama formirane su cele oblasti istraživanja fenomena vezanih za digitalne tehnologije komunikacije, koji su široko shvaćeni kao problematični. Prošle godine su diskursi u kojima se Internet i društvene mreže smatraju odgovornim za negativne društvene pojave dobili na popularnosti povodom pitanja „post-istine“ i „lažnih vesti“, kao i uloge emocija u onlajn komunikaciji.

Spisak negativnih pojava za koje se može čuti da su proizvodi Interneta je podugačak, počev od socijalne izolacije u oflajn svetu, preko zavisnosti, do narcizma i depresije. Poznate su i diskusije o mogućem negativnom uticaju Interneta i digitalizacije na štampano novinarstvo, objavljivanje knjiga i elektronske medije. Mnoštvo primera iz društvene istorije medija i tehnologije pokazuju nam da ovakvi diskursi nisu ništa novo: istorijski novi(ji) mediji, koji zadobijaju popularnost, često su bili optuživani da su glavni krivci za ugrožavanje već dostignutog nivoa društvenih vrednosti i razaranje moralnog tkiva društva i pojedinaca, kao i za uništavanje medija koji su im istorijski prethodili.

U predavanju, koje smo vam preporučili pre par meseci na društvenim mrežama, sociolog Hartmut Rosa, autor knjige „Social Acceleration“, razjašnjava smernice naučnog sagledavanja ovog načina mišljenja. U knjizi Uvod u mediologiju, koju je 2000. objavila izdavačka kuća Clio, autor Režis Debre u okviru pristupa mediologije takođe daje neke osnovne smernice za analizu odnosa između novijih i starijih tehnologija i kulture.

Izdvajam neke od tih smernica:

1) Kao što nas istorijski primeri uče, ljudska priroda je daleko fleksibilnija nego što se ponekad pretpostavlja. Rosa navodi da se u vreme nastanka železnice strahovalo da će se ljudski organizam dezintegrisati pri brzini od 30 km na sat, što se naravno nije desilo. Ljudsko telo i psiha mogu da se prilagode upotrebi novih tehnologija u većoj meri nego što se pretpostavlja u alarmističkim diskursima i prilikom širenja moralne panike. Pored toga, ljudska priroda nikada nije ni postojala nezavisno od neke vrste tehnologije i uvek je sa njom evoluirala.

Debre piše o „efektu džoginga“ – ponovnom uspostavljanju narušene ravnoteže. Nasuprot predviđanju da će sa upotrebom automobila donji ekstremiteti kod čoveka vremenom atrofirati, ljudi su počeli da kompenzuju nedostatak kretanja džogingom po gradovima, ili trčanjem na pokretnoj traci. (p. 237) „Čovek se od ,tehnološke agresije’ brani uspešnije“ (p. 114) nego što se obično misli.

2) Umesto da krivimo nove tehnologije, treba da sagledamo šire društvene procese, koji deluju u kontekstu u kome koristimo tehnologije i određuju način na koji ih koristimo. Tako Rosa navodi da se nije vreme samo ubrzalo, nego ga tako doživljavamo, u društvenim i ekonomskim uslovima u kojima živimo, a koje on dovodi u vezu sa modernošću i kapitalizmom, tj. zahtevom da produktivnost i akumulacija kapitala stalno rastu. Iako u tome veliku ulogu imaju savremene tehnologije komunikacije, društvena teorija nam govori da su na delu temeljniji društveni procesi.

3) U strahovanju da će nešto ugroziti nešto drugo uvek je prisutna vrednosna hijerarhija, u kojoj je ono što je ugroženo konstruisano kao vrednije od onog što ga ugrožava. U trećem poglavlju knjige, naslovljenom „Ovo će ubiti ono“, Debre objašnjava taj izraz: „Iako na zlu glasu, izraz ,ovo će ubiti ono’ ostaje paradigma za koordinatni sistem, u kome ovo, kao horizontalna osa, označava mašinu ili medijum, a ono, kao ordinata, neku kulturnu crtu ili instituciju. Ovo je obično na dnu vrednosne lestvice, a ono na vrhu.“ (p. 90) Ono što je shvaćeno kao vrednije, obično je kulturna pojava čije je posredovanje tehnologijom i medijumima komunikacije zaboravljeno, kao i to da ništa u ljudskoj istoriji nije dato, nego je sve postalo, kako piše Debre.

Različito vrednovanje je implicitno i u označavanju nečega kao odvraćanja pažnje od nečega drugog. Kao što tvrdi filozof Damon Young, pisac knjige „Distraction“, obično se misli da je ono što je mnogo vrednije ugroženo odvraćanjem pažnje ka manje vrednim aktivnostima.

4) Odnos novih i starih medija nije takav da noviji nužno ugrožavaju i uništavaju starije medije. Na delu su procesi transformacije. Debre kaže da nova medijasfera ne uništava stariju, nego dolazi do procesa „pregovaranja o položaju i funkciji, tako da na kraju sve bude isprepletano…“ (p. 61) Na primeru strahovanja sveštenika u delu „Bogorodična crkva u Parizu“ Viktora Igoa da će knjiga uništiti građevinu, tj. štampa arhitekturu, Debre pokazuje da se radi o brizi za moć sveštenstva. Kada se moć i privilegovani položaj nešto starijeg medija oseti ugroženom, možemo da očekujemo osudu novijeg medija, čak i preteranu. Tako se priča da je štampa preuveličala efekte masovne panike koje je proizvela radio emisija „Rat svetova“ Orsona Velsa.

O odnosu novog i starog i procesu prihvatanja, Debre piše: „Opšte pravilo glasi: upotreba je arhaičnija od materijala i uputstva za upotrebu. Ako se za medijum može reći da je dinamičan, okruženje je nepopravljivo staromodno.“ (p. 115) Okruženje, čiji su deo i ljudi, određuje upotrebu medija, pa se novi mediji doživljavaju kao nove verzije postojećih: „sve što je novo postaje delotvorno u okviru starog, preko i kroz njega. Film je u našu kulturu ušao preko fotografije, fotografija preko slikarstva, a televiziju smo doživeli kao radio koji su naselili parazitski ,pikseli’.“ (p. 115)

* * *
U skladu sa ovim smernicama možemo da analiziramo savremene i istorijske primere diskursa u kojima se krivica pripisuje novijim medijima i savremenosti. Primer koji sam pronašla je iz 19. veka i upozorava da ne treba posvetiti previše vremena čitanju magazina i novina, jer će to proizvesti „mentalnu raspuštenost“ i ugroziti sposobnost „džentlmena“ da se na metodičan način bave literaturom, tj. pisanim žanrovima koji su tada smatrani za ozbiljnije.
The American Gentleman’s Guide to Politeness and Fashion, Henry Lunettes, 1863

Medijski teoretičar Jurgenson u ovom tvitu daje primer pogrešno postavljene nostalgije, kada se digitalne tehnologije optužuju da su ugrozile socijalnu koheziju. On ovde upozorava da takva idealna komunikacija i neotuđenost možda nikada nije ni postojala.

Da li ste vi naišli na istorijske i savremene primere strahovanja od negativnog uticaja novijih medija na starije medije, na ljude ili društvo? Ko i kako danas govori o tome da digitalne tehnologije komunikacije ugrožavaju decu, moral, društvo? Da li vam se čini da su ta strahovanja opravdana? Da li su uzrok negativnog uticaja medija sami mediji ili društvena situacija? Ako naiđete na slične primere, podelite ih sa nama u komentarima.